Kako šetati mačku (1)

Kako šetati mačku na povocu? Da li ja to znam i imam li šta preneti? Šta se može predviđati u životu sa mačkama kada su stvorene da izmiču predvidivosti? Šta se može naučiti od mačaka i od ljudi šetajući se ulicama?

Čini mi se da ne postoji univerzalni put u “šetanje mačke na povocu”, i da je prosto stvar specifičnih okolnosti to što se otvorio put da ja (humanoid) šetam mačora. Izbegavaću da govorim “šetam mačora”, a meni nije ni toliko smešno, jer zaista je reč o mačoru - Šušku, mada češće u stvarnom životu kažem “idem da šetam đavola”, što opet nije dobro, nije on đavo, ali kad se šetamo, kao što ćete videti nadam se, to jeste po malo iskušavanje đavola jer toliko toga može da krene naopako. Ipak pod time više mislim na Šuškovu tvrdoglavost i insistiranje kakvo samo mačke mogu da imaju čime nas muče dok ne ostvare cilj. Elem, da skratim, znam da šetam jednu mačku (mačora), a imam dve mačke, od kojih je druga mačka zaista mačka, a nju ne šetam, što je diskriminacija, ali postaće jasnije zašto je to tako negde u nastavku teksta. 

 

Dakle, šta ja pouzdano znam da znam - da šetam ovog ovde mačora koji se upravo sada mota oko stolice gledajući kako će da mi ukrade pažnju i traži već šta mu se traži. Znam da šetam samo jednu mačku (mačora) u specifičnim okolnostima kao što su naš komšiluk, kombinacija naša dva karaktera i možda je zbog tih kockica koje se slažu tako, inače bi sve ovo bio još jedan neuspešan polupokušaj kakvih sam se naslušao od vlasnika mačaka na ulici dok smo se mi šetali.  

 

Motivacija

 

Dakle, najbolje je početi od motivacije za izvođenje mačke napolje. Može biti ključno, jer u mom slučaju sve je počelo od jednog osećanja za koje nisam siguran da je univerzalno u vlasnika mačaka i koje je prapočelo naših šetnji. Šetanje bilo čega što nije pas na ulici jeste češće suludo i opasno, mnogo češće za životinju naravno nego za vlasnika, i može se zamisliti bezbroj razloga protiv šetnje. Ali kao što smo iskusili tokom policijskog časa, živa bića čak i kad to nije neophodno radi pukog preživljavanja imaju u prirodi želju da se kreću. Kretanje može biti samo sebi svrha, ali može svrhu da nađe i usput jer je samo po sebi istraživačkog karaktera. Idemo negde da vidimo nešto a šta je to ne znam, možda baš ništa, dakle idemo da otkrijemo da li negde posto ništa! Svakako je bezbednije ostati kući, čak i za ljude, osim u slučaju: rata, požara, raznih elementarnih nepogoda, dolaska provalnika, itd. A životinje koje nikad nisu izlazile napolje su još više u opasnosti kad izađu, to se podrazumeva, da ne tupim dalje. Ali i zlatni kavez je i dalje kavez a radoznalost može da bude jaka. Curiosity killed the cat? Može biti, ali to isto može da se dogodi i u stanu. Uglavnom, kretati se mora čak i kad kretanje nije očigledno svrsihodno, kretanje je prosto to - kretanje negde, odlazak u nešto novo i neiskušeno, ali dobro za radoznali duh i fizički korisno.  

 

Da smo slučajno na selu ili nekom prigradskom delu, pitanje šetnje bi se rešilo samo. Verovatno ne bi bilo šanse zadržati mačku u kući da ne luta okolo ako bi joj do toga stalo. Za gradske uslove, a naročito ako živite u zgradi na spratu - jedino rešenje je povodac. Ili ako imate neki specijalan lift ili merdevine za mačke, možda vam se posreći da postoji neko drvo kojim može da se spusti sa prozora ili terase, ali ako bi izlazile same ne bi bile bezbedne, i u gradu i u selu postoje rizici svakakvih vrsta. Možda mačku treba pustit da ode? Pa, što da ne, ali da li će moći da se vrati ako poželi? Ne treba međutim da im branimo da šetaju već da omogućimo da budu onoliko slobodne koliko žele. Stan ne bi smeo da bude privatni zoološki vrt jer su oni jedna zaostala antropocentrična tvorevina koju na svu sreću možemo ukinuti bez društvenih potresa. 

 

Eto, to bi bila neka motivacija. A i meni je bilo nekako žao da neko živo biće proživi ceo svoj život u ovih pedesetak kvadrata. Da je sto možda bi bilo bolje, da je dvesta kvadrata pa još da smo im napravili razne stvari na koje mogu da se penju, pa još neke tunele i štekove, možda bi imao drugačiji osećaj. Ali ne, život prolazi negde drugde i mačke imaju pravo na to. Važno je naslutiti i iskoristiti potencijal. Recimo, Šuško bi se često ušunjao u hodnik zgrade kad bi ja odlazio negde i zaključavao stan. Koliko god da sam bio pažljiv da ne izađe u hodnik, čak motrio na prag bez prekida, on bi se magično ipak nekako našao u hodniku. Onda sam počeo da ga puštam u hodnik, da malo proširi svoju teritoriju, da aneksira prozor u hodniku zgrade i izvrši anšlus stepeništa i biljaka u njemu. Ok, nisam mu baš davao da uništava biljke, jer nisu bile naše, ali to oduševljenje sa kojom bi proučavao svaku od njih, mirisao sa dosta neke specifične pažnje, procesuirajući nešto u svojoj glavi, pa do čupanja i grickanja listova (ne to, Šuško!), pa nesrećni slučajevi penjanja na iste. Sve to bilo je dovoljno da ustanovim da Šuško ima živahan istraživački duh koji želi da otkrije šta se krije iza uskog horizonta. Verovatno se isto može reći za večinu mladih mačaka, zato to i jeste najbolje doba za povodac, jer kako stare sve više im znači komfor i udobnost poznatosti, postaju apatičnije i kao da im je najviše stalo da udobno spavaju i dobro jedu, a sve više gunđaju na novo i nepoznato, uostalom, poput ljudi.  

 

O povocu

 

Tako sam došao do toga da razmišljam o povocu. Jer svaki povodac ima povod, ha! Na moje iznenađenje saznao sam da ih ima u skoro svakom pet šopu i da nije big deal naći ih u svim veličinama, bojama i materijalima, i za mačke svih ekonomskih klasa. Jedna buržujska mačka može da računa na izdrživi povodac koji nije najlonski, koji sija u mraku i neće se deformisati upotrebom, čiji su metalni delovi bolji, a plastični delovi manje “plastični” i neće se polomiti ako zgazite na njih (dok nije na mački naravno). Ali čak i lumpen-proleterska mačka može da računa sa povocem koji je u principu dobro služi svrsi. Svi su oni dobri kad se koriste kako treba. Pitanje je ko kupuje te povoce, jer sam za ovih 10 godina šetanja video sam jednu mačku da se šeta i to u veoma kratom periodu (što je učinilo da se zapitam šta se dogodilo sa tom mačkom, da li su se jednostavno smorili ili se dogodilo nešto). Iz razgovora sa mačkarima na ulici sam saznao da dosta ljudi to pokušava i ne uspeva, i zato i pišem ovaj vodič. 

 

Najbitnije je da se koriste povodci koji su pravljeni za mačke jer imaju dva kaiša, jedan za vrat i drugi koji ide iza prednjih nogu. To je jako važno jer vam omogućava da mačku podignete u vis kad zatreba (a trebaće vam sigurno) a da joj ne polomite vrat. Ili, ako se popne na drvo i krene da pada, da se bukvalno ne obesi. Sad, možete da kažete da imam morbidne misli, ali sa mačkom uvek i sve vreme morate biti spremni da može da se dogodi bilo šta. Mačka u panici bukvalno ne zna šta radi, i često će da bi izbegla jednu opasnost uvaliti sebe u drugu još veću. 

 

Takođe je bitno da kaiš bude dobro zategnut, ne sme da visi na mački upravo da bi se izbeglo to da se izvuče iz povoca (posle je treba naći i uhvatiti a to može biti veoma veoma teško). Recimo, ako je labav zadnji kajš, može da se desi i da tokom hodanja slučajno jednu nogu izvuče ispred što će je učiniti nepokretnom i izazvati joj paniku. Dobro zategnut kaiš omogućava i to da možete da je vučete i unapred bez bojazni da ćete strgnuti kaiš sa mačke, što možda biti važno u raznim situacijama. Recimo, ako vidite da dolazi pas, recimo neki pas koji se šeta slobodno, možda nije ulični pas, ali vi to ne znate pošto nema nikog na ulici. Hoćete da pomerite mačku ali ona neće, jer mačka. Nije bitno. E sad, da joj ne bi strgli povodac a pre nego što uopšte uoči psa (bitno je reagovati pre nego što mačka dođe u stanje panike), važno je ako treba i odvući ili podići u vazduh (staviti je na psu nedostupno mesto, sve može poslužiti u tu svrhu - ograda, neki zid, auto, drvo) pre nego što dođe do kobnog susreta. Malo žurim sa ovim, mislio sam to da stavim u odeljak “opasnosti”, ali moram da istaknem značaj dobro nameštenog povoca. 

 

Nikad nisam video da povodac za mačku koji se uvlači i mislim da to znači da proizvođači znaju šta rade. Povodac koji bi se izvačio po potrebi bi samo doneo neprilike, jer mačke mogu na milion načina da se uplatu o bukvalno bilo šta, zato što su veoma pokretljive. Osim toga, za razliku od pasa koji se šetaju u dve dimenzije, mačke se šetaju i vertikalno, dakle z osa je tu, i to već čini stvari složenijim i uvećava opasnost. Povodac ne treba ni da bude duži od jednog metra, manje više, zavisno od visine onog koji šeta. Obavezno je da ima kakvu god ručku, da kažem za svaki slučaj, ali ne verujem da postoje oni koji je nemaju. 

 

Mala digresija, shvatam koliko mnogo puta pominjem reči kao što su oprez, opasnost, itd, što možda da obeshrabri čitatelja od cele rabote šetanja. Naravno, tu sam da upozorim na sve što može da se dogodi i to ću činiti kroz ceo tekst. Na kraju krajeva, vrlo je verovatno da se ništa neće dogoditi, ali moramo da se ponašamo kao da može da se dogodi jer se onda neće ni dogoditi, odnosno manje su šanse da se dogodi. 

 

Kako staviti povodac mački koja ga nikad nije nosila? Nemam pojma. Verovatno će te probati da izguglate rešenje i internet je prepun uputstava kako da se to uradi i tu sve deluje idealno i lako.. Obično se tamo savetuje da se mački stavi kaiš dok je u kući da se malo navikne da ga ima na sebi. Zatim bi probali malo da se krećete sa mačkom po stanu. I onda kad sve to postane za mačku normalno (to sve ne ide u jednom danu već je duži proces) možete da osvajate teritorije van kuće/stana. First we take hodnik, then we take vrata od zgrade. 

 

Mi smo zapeli već na prvom koraku jer je Šuško odbijao povodac a vrlo rado bi grizao moju ruku, što shvatajući to kao igru, što zbog iskonskog odbijanja da se bude vezan bilo čim, što je razumljivo. Dakle, ponekad sva ta uputstva možete da bacite u recycle bin. Mi smo to malo skratili. Šuško je spavao i dok je još bio sanjiv stavio sam mu povodac, valjda nije još kapirao šta se dešava. Onda sam ga podignuo i izneo napolje. Tu se već razbudio ali se nije bunio, bilo mu je zanimljivo što ga nosim negde, kad je bio mali voleo je da se nosi, verovatno je to asocirao sa nekim dobrim stvarima. Ne gubeći vremena brzo sam izašao napolje i otišao do obližnje zgrade gde sam seo na stepenište. Malo je reći da je bio zbunjen, a ja sam bio uplašen šta bi moglo da se dogodi, gledao sam čas u njega, čas okolo očekujući ko zna šta. Njegove oči su upijale sve što se događa ali se plašio da se pomeri. Samo je sedeo polusklupčano i posmatrao ljude i ptice. Posle petnest minuta vratio sam ga kući, tokom ove “šetnje” nije se dogodilo apsolutno ništa. Sutradan smo ponovili to isto, i dan nakon toga, i još nekoliko puta dok se nije uspravio na noge i počeo da hoda.  

 

Da zaključimo. Šta su bili faktori koji su najviše doprineli uspehu izlaska napolje:
1. Moja fiks ideja da mačke moraju moći da izlaze napolje, bolje ikako nego nikako

2. Radoznalost mačke da vidi šta je sa one strane izlaznih vrata

3. Upornost i vreme, sve ovo traaaaaaje dok ne postane normalno i uobičajeno (bilo je trenutaka čak i mnogo kasnije kad sam mislio da treba odustati od svega ovog i da sam budala koja rizikuje Šuškov život zbog fiks ideje)

Prvi koraci

 

           

Poznato je da ni psima nije prirodno kad im se prvi put stavi povodac i da je potreban je period privikavanja. Nisam ni očekivao da će Šuško oduševljeno prihvatiti povodac i da ćemo odmah krenuti da se šetamo okolo kako mu ja kažem. To doduše nisam uspeo ni do dan danas, ali čini mi se da smo uspeli da uspostavimo neku vrstu komunikacije tako da zna kad mi je dosta, i da sa druge strane on može da se vrati kući kad god poželi, recimo, ako mu se ne svidi vreme. 

Na slici levo, najsigurniji način držanja povodca. Obavijen više puta oko šake, tako da praktično ne mora da se drži sklopljena šaka, a šanse da ispadne su nikakve

Prve šetnje su išle ovako: stavim mu povodac, nosim ga na neko mesto i onda ostanemo tu neko vreme posle kojeg ga vratim kući. Kao recimo u onaj park koji sam spomenuo gore. To je ispostavilo se nije bila najbolja ideja, jer ne samo što nije blizu toliko našoj zgradi (što može biti važno) nego je opet ušao u svoj kontemplativni mod pošto mu je sredina bila nova, taman kad se navikao na ono stepenište. Osim toga, ipak je bilo i pasa, tako da sam ga pokupio i krenuli smo kući. Već malo uplašen psima, krenuo je da se otima i grebe, postao radražljiv, pa sam morao da ga spustim na pod. U tom trenutku, dok smo bili na ulici, ugledao je mačku. Nekako čudno je mjauknuo i nisam do danas shvatio šta je trebalo da znači, da li se uplašio, iznenadio, nešto treće. Jedva sam ga doneo kući pošto nije hteo da bude nošen, a nije još naučio ni kako da hoda sa povodcem sasvim. Ali videlo se da mu je nivo stresa proključao. Kad smo napokon došli, dahtao je poput psa, malo sam se zabrinuo, izgledao da mu je sve to bilo previše i da je dobio nešto kao napad panike. Smirio se posle nekog vremena, ali sam odlučio da ubuduće ne odlazimo daleko od stana za svaki slučaj. Isto tako preporučujem da budućim šetačima da ne krenu previše ambiciozno sa šetnjama i da uvek razmišljaju kako će se vratiti kući ako nešto krene naopako. 

 

Drugom prilikom je uspeo da se izvuče iz povodca i da se u strahu sakrije ispod parkiranog auta. Bilo je potrebno 20 minuta ubeđivanja i mamljenja hranom da promoli glavu kako bi ga uhvatili. Jednom je isto tako oslobodivši se povodca zbrisao u okolno dvorište zgrade u koje nismo mogli da uđemo, jer je zaključano. A za svoj drugi rođendan se popeo na drvo i nije hteo da siđe jer mu se svidelo tamo. Bilo je ok prvih deset minuta, ali kad ni posle deset minuta nije hteo da siđe, krenuli smo da brinemo. Povodac smo pustili jer smo hteli da mu udovoljimo malo. Na kraju, pošto nismo mogli da se popnemo jedna devojka je ponudila da to učini za nas, pa je uz par ogrebotina to i uspela da uradi, Šuško je doduše pao sa grane, ali kad je već bio negde na bezbednoj visini. 

 

I dok se Šuško navikavao na povodac, ipak je i on bio taj koji je imao inicijativu. Drugim rečima, on je vodio mene a ne ja njega. Za sebe sam samo zadržavao pravo da ga podignem ako mi dozvoli, ili odvučem kući kad zatreba. Posle nekoliko nedelja ne samo da nije odbijao da se šeta već bi tražio u određeno vreme kad ga inače šetam da izađe napolje. Stajao bi pored vrata od stana i mjaukao uporno, tvrdoglavo, ponekad čak i više puta dnevno. I onda bi se nakon šetnje smirio. To su bili naši prvi koraci. U nastavku ću pričati još malo o opasnostima na putu, reakcijama ljudi i drugim mačkama koje srećemo na ulici.