Ponekad neki dani počnu i ređe, ali dešava se, da su precizno isplanirani u sat. Ali ređi su dani kada se završe onako kako niste ni slutili, tako da znate posle da život nije isti od tog dana i da po njemu možete da merite vreme, kao od nove ere. Jedan od takvih dana je bio petak, 22. oktobar 2011. Noir seting, gde se spajaju noć, dosadna kiša, senke, i razne slutnje. Plan je bio ići na Pesničenje, to vam je pesničko veče, onako, inkluzivnog karaktera, bilo je raznih i ekscentrika i amatera, i svega što poezija odbacuje ali što hoće poezijom biti. Čitao sam i ja tamo, čak bio i član redakcija, doduše ne vrlo produktivan. Nakon pesničke večeri plan je bio da usput podignemo pare na bankomatu Inteze, jedinom koji nam je usput na putu ka BIGZu gde je te večeri bend Krš trebao da svira. Srećom da smo bili dovoljno siromašni da nam je provizija podizanja novca na bankomatu neke druge banke delovala preskupo. Osim toga, padala je dosadna i uporna kiša koja nas je terala da se ubrzamo, pa smo leteli od Rexa do preferiranog bankomata.

Podigli smo novac i krenul ka autobuskoj stanici. Odjednom smo začuli glasne i kratke mjauke koji su dolazili odnekud. To nam je probudilo pažnju i krenuli smo da se osvrćemo. Izenadili smo se kad smo videli neku ženu kako prelazi Dušanovu ulicu, a iza nje malo mače je pokušavalo da je prati. Žena se zaustavila na sred ulice da pokupi mače i vratila ga je nazad na stranu ulice odakle je došla. Ali ne vredi, sledeći njem pokušaj da pređe ulicu rezultirao je istom scenom, samo je mače počelo da zaostaje. Žena je odlazila sve dalje. Mače je ostalo samo na sred ulice, dezorijentisano. Stajalo je tako, na sred široke ulice, koja je doduše bila prazna, ali su se iz daljine.već približavali automobili. 

Izašao sam na ulicu i pokazivao vozačima da uspore, bili su već na svega 5-6 metara od nas. Dohvatio sam ga, nije se opiralo. Vratio sam se na trotoar. Šta da radimo? Mače smo držali u naručju, bilo je sitno, pokislo, prljavo, ali umiljato i puno poverenja. Jednostavno je bilo srećno što nas vidi i kao da bi da nam se prikači i ostane sa nama ceo život. Kad bi ga sputili, motalo bi se oko nogu, pokušavalo nešto što ni samo ne zna. Da neđemo možda majku, da nije negde blizu? Kako se izubilo? Predložio sam da potražimo tamo odakle je došlo. Da li je ovo naše mače, pitala je Tamara. Da pokušamo da ga vratimo, šta znamo o mačićima, kažem ja? Da li bi moglo da bude sretno sa nama? I pokušali smo da nađemo majku, ali delovalo je već uzaludno. Bio je mrak, padala je kiša, Dorćol je kao crna rupa u tim okolnostima. Kada smo došli, mislili smo da će krenuti negde gde zna gde ide. Možda je majka blizu i prepoznaće ga? Možda, ali možda ne. Ništa se nije desilo, mače je bilo namagnetisano na naše noge. 

Vratili smo se opet preko zajedno sa mačetom. Ne možemo ništa da uradimo večeras na ovom mestu. Ima samo jedan logičan izlaz iz situacije, a to je da ga ponesemo kući, sa idejom da možemo sutra preko dana moći da nađemo i majku, ili će možda i sam znati gde treba da ide. Besmisleno je ostati ovde, a najgore vratiti ga na mesto sada. 

Trebalo je ući u tramvaj sa mačetom u rukama što može da izazove neprijatnosti, moj um se bunio, ali treba ipak stići što pre do kuće, jer šta ako se ipak uplaši nečeg, otrgne i pobegne u nepoznato. Ali u velikom komadu metala i plastike sa drugim ljudima mačetu apsolutno ništa nije falilo. Mirno je bilo u krilu dok sam sedeo i radoznalo gledalo kroz prozor kako se smenjuju prizori. Kad smo izašli na stanici trebalo je ići pešice još kojih 300-400 metara, Palilula je još gora sa njenim pravim i širokim ulicama za mače koje je samo na ulici, tako da smo žurili. Sećam se kako mu je glava plesala u ritmu mojih koraka dok sam ga nosio. Ipak, meni je bilo napeto iako se ništa nije dogodilo, naprosto bilo je srećno što se nosi i što ima šta da vidi. 

Kad smo došli kući, nije bilo jasno šta da radimo osim da probamo da ponudimo vodu i nekakvu hranu. Pilo je vodu neprekidno ceo minut ili duže. Znači ko zna iz kakve neprilike je došlo ako je bilo toliko žedno. Ne sećam se čime smo pokušali da ga nahranimo, verovatno šta god smo imali mesa u frižideru, ali nije mnogo jelo. Ipak, obradovalo nas je da može da jede ćvrstu hranu, znači da ne zavisi od majke na nekom biološkom nivou. Igralo se oko stola u dnevnoj sobi kao da je ceo život provelo tu u našem stanu, a onda je leglo zamišljeno na bok i počelo da se uspavljuje, blago žmureći, ali sa sve težim kapcima.Tada nam je delovalo preterno da ga smestimo na ljudski nameštaj, krevet nije dolazio u obzir. Improvizovali smo ležaj i samo ga preneli na pod spavaće sobe, ono nije ni trepnulo. Očigledno je bilo iscrpljeno.

Track: Ispočetka

Kao neko ko dobar deo života ima hroničan problem sa nesanicom razmišljao kakve će to imati reperkusije imati na mene. Prosto kako ću spavati sa svešću da neko malo živo biće je u stanu sa nama i da može da ide okolo i radi šta mu padne na pamet. 

Prva noć je donela ohrabrenje u tom smislu. Izgleda da spava kad i drugi spavaju možda? Odustao sam da ga nosim nazad na Dorćol i da se upustim u potragu za majkom. Vremenske prilike su bile bolje, pa još i dan, ali šta ako je ne nađemo. I da ga nosim celim putem opet je delovalo kao rizik, nepredvidiva opasnost. Pre svega zahvaljujući Tamari, ali i već je bilo jasno da ovo mače nema nikakav problem sa nama, činilo da se da je bilo samo na nama da da se prilagodimo novoj situaciji. 

Odveo sam ga kod lokalnog veterinara na pregled. Opet se nije bunio ništa što ga nosim, sve mu je to bilo super. Kod veterinara je sve bilo ok osim jednog detalja koji je nagovestio mnogo veći problem u budućnosti. Dok ga je malo čačkala veterinarka sve je bilo ok, ali je uskoro prestao bude strpljiv na razna čačkanja i aktivno se opriao. Uprkos tome što je još bio patuljast pokazivao je odlučnost da ga se ne dira. Jedva mu je dala tabletu protiv parazita. Ipak, saznali smo da možda ima parazite jer mu je stomak bio naduven, iako je sam bio žgoljav na drugim delovima tela. Saznali smo i da je star mesec i po dana. To mu je došlo po mojim računicama tako da mu je rođenje hipotetički bilo 4. septembra 2011, odlučili smo da mu je to dan rođenja. Saznali smo i da je muško, što je veterinarka demonstrirala pokazujući mi njegovo spolovilo, a ja sam samo klimao glavom, jer to što sam video je za mene bilo samo neindetifikovani oblik nečega, izraslina, šta god, svakako ne penis. Takođe, na moju radost veterinarka je rekla da možemo da mu damo da jede regularnu hranu za mačiće. Odlićno, daćemo mu onaj viskers rekao sam, a sećam se i dalje te omaške. 

Kad smo došli kući sinulo nam je da ću mu trebati toalet. Baš onda kad je krenuo da mjauče u nekoj vrsti neodređene panike i da se zavlači iza nameštaja. Iza televizora, nad šumom kablova našao je svoj privremeni toalet, a mi smo brže bolje našli kutije i iscepali neke novine da koliko toliko liči na nekakav mačji toalet.

E da, saznali smo da je mužjak. Relativno mršav, zapravo vitak jer ishrana neprati rast, a u nedeljama koje su došle postajao je nekako zdepastiji, počeo je više da liči na klasićno loptasto mače.